Mirror forum
Dobrodošli na Mirror forum!
Registracija je jednostavna, pridružite nam se!

priče...

View previous topic View next topic Go down

priče...

Post by Sedefne usne on Sat 9 Mar - 12:00:08

Skoro sam počela da pišem ,negde oko decembra 2012.Pišem spontano,bez nekog plana i reda,o raznim glupostima i šta mi sve padne napamet.Nemojte se smejati mojim radovima,znam da su glupi...

1.
Tišina.Ništa se ne čuje.Samo katkad zavijanje nemirnog
seoskog psa koji je ostao bez večere.Janko se nemirno bacaka po
krevetu.Ne može da zaspi.Okrene se na jednu,pa na drugu stranu,broji
ovce,ali ne pomaže.I dalje nesanica.A da ustane ne sme.Ne sme da izađe
iz kuće,ne sme da pogleda gladna i umrona lica svoje dece i žene.Jer,zna
šta će ugledati.Samo neku neizrecivu tugu,bol i očaj.Srce ga je
peklo,nije mogao da gleda kako njegovi anjdeli umiru tu,njemu pod
nogama.a one ne može da učini ništa.Nije imao hrabrosti ni da izađe u
selo.Tu su ga davno potcenili,osudili,on je za njih bio samo još jedna
nakaza,jedna siromašna pojava koja jedva prelazi kraj sa krajem,koja
krade i kopa po kontejnerima,a katkad i prosi.Niko mu to nikada nije
rekao u lice,ali,Janko je mogao da oseti to po njihovim
pogledima,njihovom držanju.Njegovi sinovi dolazili su uplakani kući,bili
su žrtve nasilja i marionete za seoske huligane.Njegova mila i draga
žena,koja se uvek držala na nogama dobila je rak dojke i bilo mi pitanje
vremena kad će zauvek zaklopiti oči.Ne,on nije mogao da ustane,nije
smeo da pogleda prirodu,noćno nebo.Ništa više nije imalo smisla.Pitao se
da li mu je sve ovo trebalo.Zašto je ubio sebe,zašto je doveo porodicu
na ivicu ruba.Zašto ga majka nije udaivla,onako malog i krvavog,kad se
tek rodio.To bi bilo bolje nego ovo sad.Tada mu navreše slike iz osnovne
škole.Ona druženja,šetnje po poljima sa drugarima,prvi
poljupci,vodjenje ljubavi u senu,prvi beg od kuće,prvo
pijanstvo...Da,sve je to bila samo iluzija.Samo mašta.Ne,to se njemu
nije desilo.Sve je to bila samo bajka koja mu je majka pričala kraj
peći,dok se igrao karata sa sestrom.
Polako je dolazilo jutro,a Janko
je plakao pod pokrivačem.Pluća su mu se nadimala,držao je ruke na
očima,dok mu se otezao prigušeni plač.Bilaj je to kao neka tiha borba sa
samim sobom.Borba sa sudbinom.Prvi put je plakao u životu.Bilo je jače
od njega.Osećao se kao neka uplakana i uplašena žena,kao najgori
šljam,otpad i kukavica.Nije mogao da izdrži i istrčao je iz kuće,još u
pidžami.Kao duh,nesvestan svega oko njega,dahtao je seoskim kaljavim
putem dok mu je pogled bio zamagljen.Nije video brojne kuče pored kojih
je prolazio kao u vrtlogu.Nije video pijanog prolaznika koji se
stopoštao na put.Nije video smeće posred puta.Nije video parkirana
kola.Samo je osećao tupu prazninu i davljenje.Toliko puta je prolazio
tom ulicom svog detinjsta,toliko ima uspomena,a sad...sad mu se to čini
kao isečak iz filma,kao neka bolna sudbina....

Narednog dana
održana je sahrana.Malom ulicom prolazio je sveštenik,noseći krst,snažni
ljudi su nosili kovčeg,dečaci su samo ćutali,zagledani u zemlju,a žena
je samo plakala...



2.
Mi smo stranci.Mi se ne znamo.Gledamo se bez reči.Te
tvoje oči kestenjaste boje vidim prvi put.Pažljivo osmatram tvoje
duguljasto koščato sveže obrijano lice i bled osmeh na tankim usnama.Da
li ti postojiš?Gde smo mi to skriveni?Možda nas je prošlost
progutala.Sećam se,kao da je juče bilo,sedela sam dedi na kolenu.Još mi
je u ušima onaj njegov stari,hrapav ali ljubazan glas,pun topline i
isprepletan sećanjima.Pričao mi je o Crvenkapi,Pepeljuzi,o detinjstvu i o
tome kako je život lep i lak.Ah,dedice,što si me tako mnogo
prevario?Kako si bio mogao da me tako lažeš i ostaviš da živim u ne
znaju.Eto na šta sam sada prinudjena.Moja glava leži naslonjena na
strančevo rame,on se igra sa mojom kosom a ja mu ni imena ne znam.Gleda
mojo nago telo i priča o nekom dobrom i udobnom životu.Kako ćemo se
obogatiti,kako će biti gazda jedne firme, a ja domaćica sa
sluškinjama.Kako će mi vetar mrsiti kosu dok budemo jurili gradom u
ferariju.A stvarnost je potpuno suptrotna.Ovaj krevet na kome
ležimo,ovaj stan u kom boravimo je jad i beda.I kuhinja i spavaća i
dnevna soba su skučeni u 16 m2.Zidovi su goli,malter se kruni,oseća se
vlaga,a u kupatilu nema lavaboa ni tople vode.Da li je ovo ono što sam
želela?Da budem niko i ništa,prašina,siromah?Nade više nema.Samo sunceči
zraci koji se polako pomaljaju nad gradom.I tišina.Katkad sedimo ispred
zgrade na kontejnerima i često smo svedoci sramnih
dešavanja.Drogiranje,prostitucija...osećaju se u vazduhu,na svakom
koraku.Čudno je i kako smo mi ostali tako nedirnuti,kao neka ogromna
stabla kom prirodne katastrofe ne mogu ništa.
-Zamišljena si-kaže mi on,polako,probudivši me iz iluzije u koju sam zapala.
-Ne...samo....osećam se bedno.-odgovaram
-Nikad nisi zadovoljna...neki ljudi nemaju ni hleba da jedu.
-Ovo nije moja subina.Sve je jedna velika greška.
On
samo odmahne glavom i ustaje,naginjući se na prozorski sims i
osmatrajući budjavu okolinu.A onda,kao u nekom snu,neko razvali
vrata.Dva debela kriminalca,u crnim odelima,sa naočarima i
pištoljima.Tada shvatam.Gotovo je.Subina je napisana i ne može se
promeniti.On pada mrtav kraj mojih nogu.Metak mu je prošao tačno kroz
srce.Oči,te divne oči poslednji put gledaju mene i polako otvara usta
iz kojih izlazi krv.Moj stranče,ovaj rastanak mi teško pada.Jer
znam,kraj je tu.Ležaćemo u grobu jedni do drugogo.Crna vrata će graktati
iznad nas.Ti ćeš biti u smokingu,ja u belom haljini.Kao neki prokleti
mladenci koji nisu izdržali patnje belog sveta.Evo,vidim moju majku kako
plače kraj nas.U rukama drži buket ruža.Tata pali sveće,a sestra čupa
korov.



3.
Sedimo na terasi njegovog stana i igramo tablića.On je neverovatno miran
i hladan,fokusiran na igru.Njegove lukave sitne oči pažljivo smišlaju
sledeći potez.Osećam da on želi moj poraz.Da padnem.Da pokleknem i
izgubim sebe.Žudi za pobedonosnim osmehom,na njegovim tankim i
rozikastim usnama,od kojih dopire toliko bezvrednih i ružnih
reči.Posmatram mu nokte na rukama-prljavi su.Ispod njih vidi se
prljavština.

-Znam,izgleda kao da sam kopao u rudniku-kaže
James pošto je primetio da sam se zagledala u njegove ogromne i skladne
muške šake,kojima bi mogao živote mnogima da skrati.Deluje nekako
andjeosko ali i zlo.Njegovo telo ne odaje nikakve znake
uznemirenja,unutrašnje borbe ili bilo čega što bi odalo šta mu se dešava
u srcu.Samo oči štrče od te misteriozne slike.Koliko god to pokušavao
da sakrije,primećujem neku tužnu,sumornu i žalosno crtu među njegovim
očima boje mora.Mnogo puta sam se izgubila u tim talasima njegove duše
koju ne može nikome da otvori.

Na njegovo objašnjenje prljavih
ruku ništa ne odgovaram.Samo mu jednom blago klimnem i bacim pogled na
karte u ruci.Ništa,nemam sreće.Već znam ko je pobednik.

-Ućutala
si se-poče James odjedanput,upitno me osmatrajući.Vidim sitne borice oko
njegovih očiju,i blag izraz ljutine na licu,koji mu tako divno
pristaje.Uživam u njegovom bolu i patnji.

-''Ćutanje je zlato''-citiram poznatu narodnu poslovicu.

James
samo duboko uzdiše i odmahuje glavom.Stavlja karte na sto-ima
kralja,damu i desetku,sasvim dovoljno da odnese veći deo talona na
stolu.Pobedio je,zvanično.

-Pobedio sam te.Vidiš da sam pametniji-smejulji se,pokušavajući da me odobrovolji.

-Neka-samo
to kažem i pripaljujem cigaretu.Zatvaram oči,nemam želju ni da ga
slušam ni da ga gledam.Njegovo pristustvo tako pogubno deluje na
mene,ludu budalu.Duboko udišem dim,vrh cigare mi je medju usnama,uživam u
noćnom vazduhu i osećam se poput ptice slomljenih krila.

Popušiću
tu cigaretu i pobeći od Džejmsa.Ne vredi ga više slušati,nije
zaslužio.Obuću štikle,izjuriti iz njegovog smedje-okrečenog stana.Neću
se osvrtati i hodaću visoko uzdignute glave.

Pretpostavljam da će
on stajati na terasi i gledati kako moja prilika polako nestaje iz
njegovom vidokruga. Možda će se gospodin tad duboko zamisliti,i,znajući
da niko ne može da ga čuje reći ''Voleo sam je,moju malu pticu
slomljenih krila.Vrati mi se''

No,ubrzo posle tog momenta
priznanja,James će se praviti da se ništa nije desilo.Sva svoja osećanja
prema meni potisnuće negde duboko u svom srcu,i te reči koje se nikad
ne izgovaraju naglas,ostaće tu,na sigurnom,sahranivši ljubav kojoj nije
bilo suđeno da se ostvari.



4.
Sede na klupi,u parku.On ne želi da je ispusti iz svog
zargljaja.Osluškuje njene ubrzane otkucaje srca i nežno je miluje po
kosi,vlažnoj od kiše.

-Volim te-tiho joj šapuće na uši-volim te do neba.

-Ah,i ja tebe.Čeznula sam,tako sam silno čeznula i želela da doživim ljubav.Da potonem u moru romatnike i lepote.

Ne
govore više ništa.Ne žele da prekinu svu čaroliju ovog trenututka koji
kao da traje večno.Ne čuju,ne vide ništa,sem jedno drugo.To je tako
mlada,naivna i nežna ljubav adolescenata koji su se nagledali svih
strahota ovog sveta.Koji su morali da nose na grbači titulu večnih
autsajdera u društvu,štrebera,onih koji ne piju,ne puše,ne drogiraju
se.Voleli su se,iskreno i naivno,punim srcem.U njihovoj vezi nije bilo
koristi,osvetoljublja,korišćenja.Našli su jedno drugo,kao krpa
zakrpu.Bar se tako činilo u početku.Tihi razovori,sedećnje pod
nebom,bioskop,pozorišta,poslastičarnice...tu su se dešavali ti
njihovi,pomalo čudni i obećavajući sastanci.Njihovo nazovi ''društvo''
im se smejalo,kritikovalo zbog toga-ljudima se nikad ne može da
udovolji,uživaju u tudjoj nesreći,bolu i patnji.Obožavaju da vide strah i
jad u očima nevinih i dobrih osoba koje ni mrava ne bi mogle da zgaze.

Biti
induvidualac,biti drugačiji,to su lepote života koje svi
prosečni,dosadni,bezkarakterni i ljudi bez ambcije preziru.Možda je to
bio i razlog te čudne ljubavi koju okolina nije prihvatala....



Prošlo
je godinu dana.Godinu dana radosti i dobrote,pogleda i
osećanja.Poljubaca i zagrljaja.Sve je delovalo savšreno i previše dobro
da bi bilo istinito.Sve do jednog prolećnog,sunčanog dana bez
oblaka,kada su opet sedeli u parku.Sada nisu bili zagrljeni.Ona je
plakala,on je gledao u zemlju.Prolaznici su ih osmatrali
sažaljivo,znajući kako su teške ljubavne muke,pogotovo tako mladim
dušama koje su slabe i tek ulaze u život.Raskid je pokucao na vrata-tako
iznenada,tako bolno i trnovito.Cvet je uvenuo,suze su preplavile lice
umorne tinejdžerke koja je pokušala da voli.I nije uspela....

-Da
li smo raskinuli samo zbog negodovanja okoline-pitala je ona nakon
njihovog teškog i jadnog razgovora,koji je tako bolan da bi bilo žalosno
i napisati ga.

-Ne.Nije zato.Ja ne slušam okolinu.Idem svojim putem,slušam svoju intuiciju.-objašnjavao je on,ne podižući pogled sa zemlje.

Ćutali su.Ova tišina nije bila kao ona pre.Pekla je,slamala je srca.Srca,koja sad krvare.

-Ne volim te-rekao je on naposletku,ustao,i otišao.Podigao je uspavno glavu,a hodao kao da je osvoio Ameriku.

A
ona...samo je gledala za njim..više ni suzicu nije mogla da
pusti.Okrenula se oko sebe,i videla jednog malo dečaka kako hrani
golubove.Smejao se,pola kokica mu je ispalo iz malih ručica,koje su mu
ostale kao poslednji trag dečje dobrote.

avatar
Sedefne usne
Izgubljen među ogledalima
Izgubljen među ogledalima

Grad Grad : Beograd
Age Age : 20
Broj postova Broj postova : 13
Mirror novac Mirror novac : 13
Primljeno likeova Primljeno likeova : 0
Join date Join date : 2013-03-08

Back to top Go down

Re: priče...

Post by Norie on Sat 9 Mar - 13:17:41

nice najs
avatar
Norie
Na početku puta
Na početku puta

Age Age : 18
Broj postova Broj postova : 171
Mirror novac Mirror novac : 176
Primljeno likeova Primljeno likeova : 4
Join date Join date : 2013-01-31

http://nbonacin.wordpress.com

Back to top Go down

Re: priče...

Post by Sedefne usne on Sun 10 Mar - 11:28:16

Hvala
avatar
Sedefne usne
Izgubljen među ogledalima
Izgubljen među ogledalima

Grad Grad : Beograd
Age Age : 20
Broj postova Broj postova : 13
Mirror novac Mirror novac : 13
Primljeno likeova Primljeno likeova : 0
Join date Join date : 2013-03-08

Back to top Go down

Re: priče...

Post by Sponsored content


Sponsored content


Back to top Go down

View previous topic View next topic Back to top


 
Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum