Merilin Monro

Sa ženstvenim uvojcima, uvek obučena u uske i pripijene haljine koje su izazovno naglašavale njene obline, maznim glasom i podignutom levom obrvom, postala je seks simbol pedesetih, mit koji ni danas nije uspela da sruši nijedna glumica. Više od 30 godina posle smrti proglašena je za najseksepilniju glumicu svih vremena, a sredinom 1999. godine Plejboj ju je proglasio seks zvezdom 20. veka.

Detinjstvo


Poznata glumica rođena je kao Norma Džin Mortenson 1. juna 1926. godine u Los Anđelesu. Svoje detinjstvo i tinejdžerske dane provela je uglavnom po sirotištima, jer ju je otac ostavio, a majka joj je, relativno brzo posle porođaja, poslata u bolnicu za mentalno obolele osobe. Od 16. godine ova glumica je koristila majčino prezime Bejker jer je saznala da joj se otac nije prezivao Mortenson. Godine 1942. udaje se za Džejmsa Doertija, radnika u fabrici aviona.

Ubrzo se i ona zapošljava u istoj fabrici, ali samo nakratko, jer biva pozvana da radi kao model u lokalnom modnom časopisu. Razvodi se i odlazi u Holivud da bi pokušala da radi kao glumica, jer su je na to nagovarali u časopisu za koji je pozirala. U početku je imala skromne sporedne uloge i nije brzo napredovala. U proleće 1945. postala je poznata kao „san svih fotoreportera“ i 33 puta se pojavila na naslovnim stranama velikih magazina. Uskoro ju je otkrila fabrika snova Holivud. Rođena je nova zvezda, a anonimna Norma Džin promenila je ime u Merilin Monro. Ipak, ni tada nije bila srećna: „U Holivudu ti plaćaju hiljadu dolara za poljubac i 50 centi za tvoju dušu“. Tek 1950. godine, uloge u dva filma koja su doživela solidan komercijalni uspeh izbacile su je u prvi plan. U periodima kada nije dobijala uloge pozirala je obnažena za kalendare. Merilin Monro je počela filmsku karijeru u kompaniji Twentieth Century Fox, gde je uz pomoć agenata počela da radi na svom glumačkom umeću i na promeni imidža. Uprkos tome, otpustili su je posle uloge u kojoj je imala samo jednu repliku. Njen agent joj je pronašao posao za Columbia pictures, gde je u filmu „Dame iz hora,“ otpevala dve pesme. Iako kritika nije bila stroga u oceni, Monro je ponovo dobila otkaz. U sledećem filmu Merilin je samo prošetala. „Srećna ljubav“ je nastao u saradnji sa braćom Marks, a kritika je bila veoma blagonaklona prema pojavi mlade plavuše.

Majka(opsirnije)
Merilin Monro je rođena u sirotištu okružne bolnice u Los Anđelesu. Prema njenom biografu Fredu Lorensu Gilisu, njena baka, Dela Monro Greindžer, krstila ju je pod imenom Norma Džin Bejker. 23. februara 1956. promenila je ime u Merilin Monro.
Njeni ded i baka s majčine strane bili su Otis Emer Monro i Delia Me Hogan. Njena majka Gledis Perl Monro je rođena u Porfirio Diazu, u Meksiku, sada poznatom kao Piedras Negras, 27. maja 1902, gdje se porodica preselila kako bi Otis mogao raditi na zeljeznici. Porodica se vratila u Kaliforniju gdje je rođen Gledisin brat Otis, 1905. Njihov otac, koji je bolovao od sifilisa koji mu je napao mozak, umro je 1909. u bolnici u Južnoj Kaliforniji, u okrugu Bernardino. Gledis se prvo 1917. udala za Džaspera Bejker Meja, s kojim je dobila dvoje dece, Roberta Kermita Bejkera (rođenog 24. januara 1918) i Bernis Bejker (rođenu 30. juna 1919). Oboje su rođeni u Los Anđelesu. Nakon što su se Gledis i njen muž razveli, on je odveo decu sa sobom u svoj rodni grad Kentaki. Prema knjizi Moja sestra Merilin, i Gledis se preselila tamo, kako bi bila bliže deci. Nakon što je živela tamo neko vrijeme, vratila se u Los Anđeles.
Otac(opsirnije)
Kad se vratila u Los Anđeles, Gledis se udala za Martina Edvarda Mortensona (1897-1981), 11. oktobra 1924. Razveli su se nakon samo šest meseci. Prema knjizi Moja sestra Merilin, Martinov otac, koji se takođe zvao Martin, rođen je u Haugesundu, u Norveškoj, a imigrirao je u Sjedinjene Države oko 1880. gdje se oženio sa Stelom Higins. Njihov sin rođen je u Veliju, u Kaliforniji.
Mnogi biografi, kao što je Donald H. Volf u knjizi Poslednji dani Merilin Monro, veruju da je biološki otac Norme Džin bio Čarls Stenli Giford, prodavac u filmskom studiju „RKO Pictures“, gde je Gledis radila kao montažerka. Na Monroinom rodnom listu kao otac je naveden Gledisin drugi muž, Martin Edvard Mortenson. Kako je Mortenson ostavio Gledis pre rođenja Norme Džin, neki biografi smatraju kako bi on mogao biti otac. U intervjuu za Lajftajm, Džejms Daferti, njen prvi muž, rekao je da je Norma Džin verovala da joj je Gliford otac. Ko god bio njen otac, smatra se da nije imao nikakvu ulogu u njenom životu

Usvajatelji(opsirnije)

Kako nije uspela nagovoriti Delu da uzme Normu Džin, Gledis ju je udomila kod Alberta i Ide Bolender iz Hothorna, Kalifornija, gdje je živela do svoje sedme godine. U njenoj autobiografiji Moja priča, Monro je izjavila kako je mislila da je Albert devojka.

Gledis je posećivala Normu Džin svake subote. Jednog dana je rekla da je kupila kuću. Nekoliko meseci nakon što su se uselili, Gledis je doživela slom živaca. U knjizi Moja priča, Monro se prisetila kako je majka „vrištala i smejala se“ te da je na silu smeštena u bolnicu u Norvoku. Prema knjizi Moja sestra Merilin, Gledisin brat Marion se obesio nakon izlaska iz bolnice za mentalno poremećene osobe, a i Delin otac je počinio istu stvar nakon što je patio od depresije.

Norma Džin je proglašena državnom štićenicom, a Gledisina najbolja prijateljica, Grejs MekKie (kasnije Godard) postala je njezin staratelj. Kad se MekKi udale 1935. godine, Norma Džin je poslata u sirotište u Los Anđelesu, a zatim se selila po domovima za nezbrinute.

Godardovi su se selili na istočnu obalu te je nisu mogli povesti sa sobom. Grejs je prišla majci Džejmsa Dafertija i upitala je da li bi njen sin oženio djevojku. Venčali su se dve sedmice nakon što je navršila 16 godina, pa se Norma Džin nije morala vratiti u sirotište ili starateljima.

San svih fotoreportera
Holivud je počeo da priča o Merilin Monro. Prva značajnija uloga bila joj je u filmu „Džungla na asfaltu“ u režiji Džona Hjustona, koji je bio veoma zadovoljan njenom glumom. Uloga Anđele Pinvej donela je Merilin Monro željeni dugogodišnji ugovor sa kompanijom Twentieth Century Fox, posle čega je nastupila kao mis Kasvel u filmu „Sve o Evi“, za koji neki kažu da je slika njenog života. Reč je o filmskoj zvezdi, koja je zgodna plavuša, ali samo to i ništa više. Njena karijera je procvetala, a status plave seks bombe potvrdio se posle filma „Muškarci više vole plavuše“. Nizao se hit za hitom: „Kako se udati za milionera,“ „Sedam godina vernosti,“ „Autobuska stanica,“ „Neki to vole vruće,“ koji je pokazao da je Merilin Monro odlična komičarka. Želeći da poboljša svoju glumu, pohađala je i poznati Actors Studio u Njujorku, ali su je i dalje retki doživljavali kao ozbiljnu glumicu.

Najpoznatija žena u Holivudu

U 26. godini Merilin Monro je bila jedna od najpoznatijih žena u Holivudu, ali i na svetu. Udaje se za čuvenog igrača bejzbola Džoa Dimađa, ali su se razveli osam meseci kasnije. Džo je bio veoma ljubomoran i nije mu se sviđala njena popularnost među muškarcima širom sveta. „Više od svega želim da budem velika zvezda. To je prava dragocenost. Nisam htela da napustim karijeru, a Džo je to želeo više od svega“. U jesen 1954. Merilin i Džo su se razdvojili. Džeri Gisl je 6. oktobra obavestio štampu: „Kao njen advokat, govorim u njeno ime i mogu samo da izjavim da je sukob karijera doveo do ove situacije koja je za žaljenje, ali se nije mogla izbeći“. Posle razvoda je počela da uči glumu u profesionalnim školama. Dve najveće uloge u karijeri ostvarila je u filmovima „Autobuska stanica“ i „Neki to vole vruće“.

Početak kraja
Godine 1956. udaje se za Artura Milera, tada poznatog scenaristu i režisera, koji joj kasnije daje ulogu u filmu „Neprilagođeni“. Već tada se nazirao početak njenog kraja, imala je dva spontana pobačaja i jednu ginekološku operaciju, počela je da pije, a imala je i kratku aferu sa francuskim pevačem Ivom Montanom. Od svih njenih veza najviše je odjeknula ona sa predsednikom Džonom F. Kenedijem. Šta se kasnije događalo, ostaće večna tajna. Od Artura se razvodi 1961. godine, neposredno pred premijeru ovog filma, u periodu kada je imala i velikih problema sa drogama. Posle toga je gubila uloge u filmovima, često je išla u bolnicu na lečenje od opijata i ceo život joj se postepeno raspadao. Njeno zdravlje je počelo da slabi zbog sve veće zavisnosti od tableta. „Neprestano kasnim… nekad i po dva sata. Probala sam da se promenim, ali stvari zbog kojih kasnim su suviše jake i pružaju mnogo zadovoljstva“.

Prevelika doza pilula za spavanje
Iste godine počinje ponovo da se viđa sa Džoom i pristaje da se opet uda za njega. Venčanje je bilo zakazano za 8. avgust 1962, ali 5. avgusta našli su je mrtvu u njenom stanu. Posle opsežne istrage, policija je utvrdila da je glumica izvršila samoubistvo, uzimanjem prekomerene doze pilula za spavanje. U vezi sa tim, pojavile su se brojne teorije zavere koje su samoubistvo dovodile u pitanje i implicirale da su u glumičinu smrt umešani Robert i Džon Kenedi, sa kojima je navodno imala ljubavnu aferu. Govorilo se da je CIA umešana u njenu smrt jer je, navodno, prelepa glumica postala preopasna za predsednikov imidž. Ožalošćeni Džo Dimađo organizovao je sahranu i nije pozvao nikoga iz Holivuda već samo najbliže prijatelje i rođake. „Oni su samo povređivali Merilin“, rekao je tada. Godinama je Džo donosio cveće na njen grob. Osim mita o ženi koja je zračila, iza nje je ostala jedna od najlepših balada Eltona Džona “Good Bye, Norma Jean“.

Karijera(opsirnije)

Rane godine
Dok joj je muž služio u transportnoj mornarici tokom Drugog svvetskog rata, Norma Džin Daferti se preselila sa svekrvom i počela raditi u fabrici „Radioplane Company“ (čiji je vlasnik bio holivudski glumac Redžinald Deni) gdje su se farbali delovi aviona i pregledali padobrani. Vojni fotograf Dejvid Konover je pregledao lokalne fabrike, fotografišući za članak u časopisu YANK o ženama koje doprinose ratnim naporima. Nju je vidio kao potencijalni model, a ubrzo je potpisala ugovor u agenciji za modele, „The Blue Book“. U svojoj knjizi Potraga za Merilin, Konover je tvrdio da je bio u vezi sa Merilin godinama. Ubrzo nakon potpisivanja za agenciju, Monro je skratila kosu, izravnala je i ofarbala u zlatno plavu.
Postala je jedna od najuspešnijih modela agencije, pojavljujući se na desetinama naslovnih strana raznih časopisa. 1946. ju je primetio lovac na talente Ben Luon. Dogovorio joj je audiciju u filmskoj kući „20th Century Fox“. Ponuđen joj je standardni šestomesečni ugovor uz početnu platu od 125 dolara sedmično.
Luon joj je predložio da uzme umetničko ime Merilin (po Merilin Miler), budući da Norma Džin nije zvučalo komercijalno. Za prezime je uzela majčino devojačko prezime. Tako je dvadesetjednogodišnja Norma Džin Bejker postala Merilin Monro. Tokom svojih prvih šest meseci u Foksu, Monro nije dobijala angažman, ali joj je Foks produžio ugovor, a nastupila je u manjim ulogama u filmovima Skuda hu, skuda hej! i Opasne godine, oba iz 1947. U Skuda hu, ceo njen nastup je izrezan osim kratke pojave njenog lica kad izgovara dve riječi. Foks nije htio obnoviti ugovor. Monro se vratila poslu modela te je počela ostvarivati kontakte u Holivudu.
1948. je nastupila u mjuziklu „Columbia Pictures“-a, Dame iz hora, ali niskobudžetni film nije ostvario veći uspeh, a Monro je opet dobila otkaz. Tada je upoznala jednog od najboljih holivudskih agenata, Džonija Hajda, koji joj je sredio novi ugovor sa Foksom nakon što ju je MGM odbio. Potpredsjednik Foksa Deril F. Zenik nije bio siguran u njen potencijal, ali je popustio zbog Hajdove upornosti. Monro je dobila sporedne uloge u Foksovom filmu Sve o Evi i MGM-ovoj Džungli na asfaltu. Iako su uloge bile male, publika i kritičari su primetili da je Hajd uradio manju plastičnu operaciju na njoj, za nos i bradu, nakon stomatološke operacije.
Sledeće dve godine bile su ispunjene beznačajnim ulogama u filmovima kao što su Nismo venčani! i Ljubavno gnezdo. Međutim, šefovi RKO-a iskoristili su njene potencijale u produkciji Frica Langa, Clash by night. Nakon što je film dobro prošao, Foks je iskoristio sličnu taktiku pa je dobila ulogu recepcionerke s Kerijem Grantom i Džindžer Rodžers u jeftinoj komediji Hauarda Houksa, Majmunska posla. Kritičari je više nisu izbegavali, a uspeh oba filma često je pripisivan njenoj sve većoj popularnosti.
Foks joj je 1952. konačno dao glavnu ulogu u Ne trudi se da kucaš, u kojem je igrala poremećenu dadilju koja napada decu koju čuva. Bio je to jeftin film B-produkcije, i iako su kritike bile podeljene, tvrdili su da je Monro potvrdila da je spremna za ozbiljnije uloge. Nastup u tom filmu smatra se za jedan od najboljih u njenoj karijeri.

Merilin Monro u filmu Princ i plesačica (1957.)
Monroe je potvrdila kako se može nositi sa ulogama u visokobudžetnim filmovima kad je nastupila u Nijagari 1953. Filmski kritičari pisali su o Monroinoj vezi s kamerom koliko i o zlokobnoj priči. Igrala je neuravnoteženu ženu koja planira ubistvo svog muža.

Merilin Monro na naslovnoj stranici Plejboja
U to vreme počele su kružiti fotografije gole Monro, koje je snimio fotograf Tom Keli dok je tražila posao. Slike je kupio Hju Hefner, a u decembru 1953. se pojavila u prvom izdanju Plejboja. Zbog skandala u Foksu, Monro je odlučila javno potvrditi da je na slikama zaista ona. Kad ju je novinar upitao šta nosi u krevetu, odgovorila je, „Šanel br. 5″. Kad su je pitali šta je imala na sebi tokom snimanja, odvratila je, „Radio“.
Tokom sledećih meseci, uloge u filmovima Gospoda preferiraju plavuše i Kako se udati za milionera zacementirale su njen status na A-listi glumica te je postala jedna od najvećih svetskih filmskih zvezda. Raskošne Tehnikolorove komedije utemeljile su Monroinu personu glupe plavuše.
U filmu Gospoda preferiraju plavuše, Monro se pojavila kao kopačica zlata i plesačica Lorelaj Li, a scena u kojoj peva „Dijamanti su jevojčini najbolji prijatelji“ inspirisala je pevačice kao što su Madona i Kajli Minog.
U filmu Kako se udati za milionera, Monro se udružila sa Loren Bakol i Beti Grejbl. Glumila je kratkovidnu glupu plavušu, a iako je uloga bila stereotipna, kritičari su primetili njen komičarski duh.
Njena dva sledeća filma, Reka bez povratka i mjuzikl Nema biznisa do šoubiznisa, nisu bili uspešni. Monroovoj su dosadile uloge koje joj je dodeljivao Zenik. Nakon završetka snimanja filma Sedam godina jernosti početkom 1955., raskinula je ugovor i otišla studirati glumu u Njujorku. Foks nije pristao na njene zahteve te je insistirao da se vrati za produkciju filmova koje je smatrala neumesnim, kao što su Devojka u ružičastim helankama (koji nikad nije snimljen), The girl in the red velvet swing i Kako biti jako, jako popularan.
Monro je ostala u Njujorku. Kako se Sedam godina čežnje popeo na vrh liste najuspešnijih filmova 1955, a Foksove starlete Džejn Mensfild i Širi Nort nisu uspele osvojiti publiku, Zenik je priznao poraz, a Monro se vratila u Holivud. Sastavljen je novi ugovor, uz klauzulu da može nastupati i u projektima drugih studija.
Prvi film pod novim ugovorom bio je Autobuska stanica, režisera Džošue Logana. Glumila je Šeri, salonsku pjevačicu koja se zaljubljuje u kauboja. Monro se namerno pojavila loše našminkana i neglamurozna.
Bila je nominovana za Zlatni globus, a i kritičari su hvalili njen nastup. Kritičar Njujork Tajmsa Bosli Krauder je napisao: „Ljudi, čvrsto se držite i pripremite se za silno iznenađenje. Merilin Monro se konačno dokazala kao glumica.“ U svojoj autobiografiji, Filmske zvezde, običan svet i ja, režiser Džošua Logan je napisao: „Shvatio sam da je Merilin jedan od najvećih talenata svih vremena… Iznenadilo me da je bila mnogo bistrija osoba nego što sam zamišljao, a mislim da sam tada prvi put shvatio kako inteligencija i oštroumnost nemaju nikakve veze s obrazovanjem.“
Monro je osnovala vlastitu produkcijsku kompaniju s prijateljem i fotografom Miltonom H. Grinom. „Marilyn Monroe Productions“ je objavio 1957. prvi i poslednji film, Princ i plesačica, koji je zaradio podeljene kritike. Osim što je bila izvršni producent, nastupila je u glavnoj ulozi s afirmisanim britanskim glumcem Lorensom Olivijerom, koji je i režirao film.
Olivijer je bio besan zbog njene navike da kasni na snimanje, kao i zbog njene zavisnosti o svojoj učiteljici drame, Pauli Strazberg. Kritičari su hvalili njeno izvođenje, posebno u Evropi, gdje joj je dodeljena nagrada David di Donatelo, italijanski ekvivalent Oskara. Bila je nominovana i za nagradu BAFTA.
Kasnije godine
Godina 1959. je donijela najveći hit njene karijere, komediju Bilija Vajldera Neki to vole vruće, u kojoj je nastupila s Tonijem Kurtisom i Džekom Lemonom. Kad se snimanje završilo, Vajlder je javno pričao o njenom teškom ponašanju na snimanju. Ubrzo se, međutim, Vajlderov stav ublažio te ju je počeo hvaliti kao veliku komičarku. Neki to vole vruće smatra se jednim od najboljih filmova ikad snimljenih, a Monro je za glumu dobila Zlatni globus kao najbolja glumica u mjuziklu ili komediji.
Nakon tog filma, Monro je snimila Hajde da vodimo ljubav režisera Džordža Kjukora, sa Ivesom Montandom. Monro je bila prisiljena da snimi film zbog obaveza prema studiju 20th Century Fox. Iako film nije bio ni finansijski ni kritički uspeh, u njemu je otpevala jednu od legendarnih muzičkih dela, pesmu Kola Portera „My heart belongs to daddy“.
Artur Miler je napisao ono što će postati poslednja dovršena saradnja Monro i Klarka Gejbla, Neprilagođeni. Iscrpljujuće snimanje odvijalo se u vreloj pustinji u Nevadi. Monro, Gejbl i Montgomeri Klift ostvarili su uloge koje savremeni kritičari smatraju izvrsnim. Tabloidi su okrivljivali nju zbog smrti Klarka Gejbla od srčanog udara, tvrdeći kako ga je gnjavila na snimanju. Gejbl je, međutim, insistirao da sam izvodi kaskaderske scene, a bio je i strastveni pušač. Nakon Gejblove smrti, Monro je prisustvovala krštenju njegovog sina.
Monroe se vratila u Holivud kako bi nastavila snimanje komedije Džordža Kjukroa, Something’s Got to Give, nikad završeni film koji je postao legendaran zbog problema na setu, a pokazao se kao skup debakl za Foks. U maju 1962. je ostvarila poslednji poznat javni nastup, pevajući Srećan rođendan, predsjedniče na televizijskoj rođendanskoj proslavi predsednika Džona Kenedija.
Kako je bio finansijski opterećen produkcijom Kleopatra, sa Elizabet Tejlor u glavnoj ulozi, Foks je otpustio Monro i zamenio je sa Li Remik. Međutim, Din Martin, koji je u svom ugovoru imao klauzulu da može birati glumce s kojima će sarađivati, nije htio nikog do Monro. Studio ju je vratio.
Monro je dala veliki intervju za Life, u kojem je otkrila kako je bila ogorčena kad su je u Holivudu počeli etiketirati kao glupu plavušu te kako je voljela svoju publiku. Snimila je i fotosesiju za Vogue, a počela je raditi na svom sledećem filmskom projektu sa Džinom Kelijem i Frenkom Sinatrom, prema biografiji Donalda Spota. Osim toga, nameravala je nastupiti u biografskom filmu o Džin Harlou. Drugi projekti u kojima je trebala nastupiti bili su What a Way to Go! (u kojem ju je zamijenila Širli MekLejn), Poljubi me, budalo, komedija s Dinom Martinom u glavnoj ulozi (Kim Novak preuzela je Monroinu ulogu) i mjuzikl Drvo raste u Bruklinu.
Monroin zadnji dom bio je u Brentvudu u Los Anđelesu. Spremačica ju je našla mrtvu 5. avgusta 1962. Objavljeno je kako je uzrok smrti bilo predoziranje tabletama za spavanje. Ostala su pitanja o okolnostima i o tome koliko je vremena prošlo kad ju je spremačica našla. Osim toga, postoje neke teorije zavere koje govore kako su za njenu smrt odgovorni Džon i Robert Kenedi.
8. avgusta 1962., Monro je pokopana u grobnici u groblju Vestvud Vilidž Memorijal Park u Los Anđelesu, Kalifornija. Li Strazberg održao je govor na sprovodu. Ona ostaje jedna od legendarnih ličnosti 20. vijeka i prototip holivudske filmske zvezde.

Brakovi(opsirnije)
Džejms Daferti
Monro se udala za Džejmsa Dafertija 19. juna 1942. U knjigama Tajna Sreća Merilin Monro i Normi Džin s ljubavlju, Džimi, tvrdio je da su se voleli, ali da su nju poneli snovi o slavi. 1953. je napisao članak pod naslovom „Merilin Monro je bila moja žena“ za Fotoplej, u kojem je tvrdio da ju je ostavio.
U dokumentarnom filmu iz 2004., Merilinin čovek, Daferti je tvrdio još tri stvari: da je bio njen Svengali te da je on stvorio „Merilin Monro“ kao ličnost, da su je šefovi studija naterali da se razvede od njega i da je on bio njena jedina prava ljubav.
Ponovo se oženio 1947. Kad su ga obavestili o smrti Merilin Monro, 6. avgusta 1962., Njujork Tajms je objavio da je odgovorio, „Žao mi je“, i nastavio svoju policijsku patrolu u Los Anđelesu. Nije se pojavio na njenom sprovodu.
Džo Dimađo
Džo Dimađo video je 1951. Monroinu sliku sa dva igrača Čikago Vajt Soksa, ali je nije pozvao sve do 1952. Ona je napisala u knjizi Moja priča da ga nije htela upoznati, bojeći se da se on uklapa u stereotip američkog sportiste. Venčali su se u gradskoj skupštini San Franciska 14. januara 1954. Tokom medenog meseca, posetili su Japan, a nju su zamolili da poseti Koreju. Za četiri dana je održala deset nastupa na vrlo niskim tempereturama za sto hiljada vojnika koji su tamo služili. Biografi su naglasili da Dimađo, koji je ostao u Japanu, nije bio srećan ženinom odlukom jer je hteo da to bude intimni put.
14. septembra 1954. Monro je snimila sada već kultnu scenu u kojoj joj vetar diže haljinu za film Sedam godina vernosti u Njujorškom pozorištu Trans Luks. Bil Kobrin, tadašnji Foksov dopisnik sa istočne obale, rekao je kako je Bili Vajlder htio da to postane medijski cirkus: „… svaki put kad bi se haljina digla, publika bi se uzbudila, a Dimađo bi poludio.“ Par se posle posvađao u predvorju hotela. Ona je zatražila razvod zbog psihičkog nasilja 274 dana nakon vjenčanja.
Godinama kasnije obratila mu se za pomoć. U februaru 1961. njen psihijatar poslao ju je u psihijatrijsku kliniku Pejn Vitni gdje je, prema Donaldu Spotu, smeštena u odeljenje za najteže slučajeve. Kako se nije mogla sama odjaviti, nazvala je Dimađa, koji ju je izveo. Posle mu se pridružila na Floridi. Njihova priča o tome kako su „samo dobri prijatelji“ nisu zaustavili glasine o tome kako su se ponovno venčali.
Prema Mauriju Alenu, 1. avgusta 1962., Dimađo je – alarmiravši kako se njegova bivša žena spetljala s ljudima koji će joj nauditi, kao što je Frenk Sinatra – dao otkaz u vojnoj službi kako bi je ponovo zaprosio. Pokupio je njeno telo i sredio sprovod. Dvadeset godina je u njenu grobnicu stizalo tuce crvenih ruža tri puta sedmično. Za razliku od njena druga dva muža, nikad nije govorio o njoj u javnosti, nije pisao o tome te se nije ponovo ženio.
Artur Miler
29. juna 1956. Monro se udala za dramaturga Artura Milera, kojeg je upoznala 1951. u Vajt Plejnsu, u Njujorku. Venčanje se krilo od medija i od javnosti. Iako je odgojena u hrišćanskom duhu, preobratila se na judaizam prije nego što se udala za Milera. Nakon što je završila snimanje filma Princ i plesačica sa Lorenseom Olivijerom, par se vratio u SAD iz Engleske i otkrio da je ona trudna. Međutim, ona je patila od endometrioze, a trudnoća se pokazala kao vanmaterična. Završila je pobačajem.
Milerov scenario za Neprilagođene, priča o očajnom razvodu, trebao je biti dar za Dan zaljubljenih za nju, ali u vreme kad je snimanje počelo 1960., njihov brak je bio nepopravljiv. Razvod je obavljen u Meksiku 24. januara 1961. 17. februara 1962. Miler se oženio sa Inge Morat, jednom od fotografistkinja koje su radile na snimanju Neprilagođenih

Filmografija glumice Merilin Monro


1947 Opasne godine- Dangerous Years
1948 Letnja munja
1948 Dame iz hora- Ladies of the Chorus
1949 Srećna ljubav -Love Happy
1950 Karta za Tomahavk -A Ticket to Tomahawk
1950 Džungla na asfaltu -The Asphalt Jungle
1950 Vatrena lopta -The Fireball
1950 Sve o Evi -All About Eve
1950 Desni kroše -Right Cross
1951 Priča iz predgrađa -Home Town Story
1951 As Young as You Feel
1951 Ljubavno gnezdo -Love Nest
1951 Let’s Make It Legal
1952 Sudar u noći
1952 Nismo oženjeni!- We’re Not Married!
1952 Ne treba kucati -Don’t Bother to Knock
1952 Majmunska posla
1952 O. Henry’s Full House
1953 Nijagara Niagara
1953 Muškarci više vole plavuše- Gentlemen Prefer Blondes
1953 Kako se udati za milionera -How to Marry a Millionaire
1954 Reka bez povratka -River of No Return
1954 Nema biznisa kao što je šou biznis -There’s No Business Like Show Business
1955 Sedam godina vernosti -The Seven Year Itch
1956 Autobuska stanica -Bus Stop
1957 Princ i igračica -The Prince and the Showgirl
1959 Neki to vole vruće- Some Like It Hot
1960 Hajde da se volimo- Let’s Make Love
1961 Neprilagođeni -The Misfits
1962 Nešto se mora i dati (nedovršen)- Something’s Got To Give